{br}{br}

Појам „Литургија“ потиче од грчке речи λειτουργία, што значи служба, служење или јавно дело. У почетку је овај појам имао свеобухватни смисао и односио се на богослужење које је Црква вршила заједнички, јавно, на молитвеним местима, кроз одређени скуп обреда, речи, символа и ритуалних покрета. У савременом црквеном речнику, Литургија има уже, конкретизовано значење – именује чин евхаристијске службе или чин Тајне Причешћа.

 

Свети Оци су одредили Божанствену Евхаристију као „Свету Тајну над Тајнама“ а такође и као „Тајну Цркве“. Она је заиста сâмо срце целокупнога живота Цркве, средство и израз њенога јединства са Христом, њене природе као Тела Христовога. Божанствену Литургију установио је сам Христос на Тајној Вечери са својим ученицима говорећи: „Чините ово у мој спомен“. Евхаристија тако представља сећање на Христа.

 

Света Литургија је у суштини бескрвна жртва коју приноси цела Црква. То је жртва поштовања, жртва потпуног измирења Бога и човека, жртва потпуне молбе и потпуне благодарности. То је иста она крсна жртва коју је принео Господ Исус Христос на Голготи за спасење света и обновљење човека.

 

Литургија се може описати и као символичко представљање домостроја спасења, целокупног Христовог дела, како би се вернима омогућило стварно учешће у плодовима Његове жртве. Литургијско сабрање, кроз поредак Свете Литургије, поново доживљава све тренутке из живота и искупитељског дела Исуса Христа.

{br}

Као врхунац и циљ целог православног богослужења, Литургија се не може ставити у исти ред са службама дневног круга, које су и по називу и по садржају много тешње повезане са током дана, са даном седмице и празницима богослужбене године. Литургија је пак, више од било које друге службе, окренута према вечности. Величина на њој савршеног тајинства Евхаристије ни најмање не зависи од тога да ли се она служи на празник или свакодневно. Међутим, Литургија није апсолутно одвојена од времена. Она представља јављање вечног у времену, па је стога на неки начин ипак спојена са богослужењем дневног круга.

 

Историјски, Литургија води порекло од старозаветних молитвених трпеза, конкретно од пасхалне трпезе, молитвеног прослављања празника Пасхе, сећања на избављење Израиља из египатског ропства. Молитвене трпезе имале су утврђени поредак, састављен од читања Библије, молитава, и обедовања, а главни део трпезе сачињавало је благосиљање хлеба и вина. Тајна Вечера, као прва Литургија, коју је служио сам Господ Исус Христос, имала је такав поредак.

 

Православна Црква данас има три облика литургије: Литургију Светог Јована Златоустог, Литургију Светог Василија Великог и Литургију Пређеосвећених Дарова. Најчешће се служи Литургија Светог Јована Златоустог, док се Литургија Св. Василија служи само неколико пута годишње. Литургија Пређеосвећених Дарова је специфична и служи се само у периоду Великог поста. У прошлости је, међутим, постојало више поредака Литургије, више литургијских типова. Сви су они у основи имали исти{br} „облик“ који се пореклом везује за апостолску заједницу и саму Тајну Вечеру. Разлике су углавном биле ограничене на стил молитава. Данашња Литургија припада византијском (цариградском) литургијском типу који је преовладао у православном свету.

 

Осим чина припреме приноса (проскомидија), који је постао чин за себе, православна Литургија обухвата два главна дела:

 

а) Први део, који обухвата појање, читања и прозбе, јесте поучни део, и назива се „Литургијом оглашених“, „Литургијом речи“ или једноставно „сабрањем“ (синаксис, грч.„σύναξις“)

 

б) Други део, који обухвата вршење Свете тајне Евхаристије, приношење дарова, освећење и причешће, назива се „Литургијом верних“, „Литургијом Тајне“ или једноставно „Евхаристијом“.

 

 

 

{br}

Поредак Свете Литургије

 

У данима земаљског живота Христа, већина молитава започињала је благосиљањем имена Божијег (неретко су се молитве називале просто „благословима“). Тачно тако и Литургија започиње возгласом свештеника: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова“.

 

По возгласу следи „велика јектенија“, као почетак заједничког мољења Цркве, која почиње мољењима за мир, како за вишњи мир, мир Христов, тако и за мир свега света.

 

За великом јектенијом следе три антифона и три молитве. Антифоно појање је наизменично појање два хора, а антифони уопште изражавају радосно величање, хвалу коју Црква, сабрана на Литургији, упућује Богу. Антифона има више врста, а на Литургији се обично поју васкрсни, односно изобразитељни антифони. Први антифон представља почетне стихове 103. псалма – Благосиљај душо моја, Господа, док се од другог антифона (145. псалам – Хвали душо моја Господа), задржало само појање химне „Јединородни Сине“, састава из VI века, из епохе Васељенских Сабора, који су утврдили тајну двоједине природе Христа као Богочовека. У символичком смислу, почетак Литургије представља почетак живота Исуса Христа, тако да почетни псалми означавају само време Његовог Оваплоћења. Химна Јединородни Сине, осим што указује на актуелност Оваплоћења Господњег, такође нас упућује и на време Христовог крштења на Јордану.

{br}

Трећи антифон, „блажена“, започиње молитвом разборитог разбојника: „Помени нас у Царству своме, Господе…“ (Лк. 23, 42), а састоји се из новозаветних стихова „обећања блаженства“ (Мт. 5, 3–12), која обећавају улазак у Царство Божије свима који презиру гордост света, његово непријатељство, неправду, нечистоту. Овим заветима започиње Спаситељева проповед на Гори, која се обраћа нишчима духом, жеднима правде, чистог срца, миротворцима, гоњенима због истине... Христос их назива „блаженима“, то јест онима који су пронашли највишу радост, највишу срећу. Блажена се изводе наизменично са тропарима из Октоиха и Минеја.

 

Приликом певања трећег антифона отварају се царске двери. У древности је том моменту одговарало уношење Јеванђеља у олтар, то јест улазак сабрања у храм, али иако се овај обичај задржао само у архијерејској Литургији (осим што Јеванђеље све време стоји на престолу), „вход са Јеванђељем“ свеједно се врши. Входовима је касније придружено символичко значење, тако да вход са Јеванђељем означава долазак Сина Божјег и силазак у свет ради проповеди Јеванђеља. Јеванђеље се уноси кроз северне двери; на амвон свештеник (или ђакон) стојећи лицем ка истоку, возглашава: „Премудрост, прости!“ то јест позива присутне да пажљиво слушају предстојећа читања. Када се Јеванђеље положи на престо, хор пева тропаре храма и празника. Овим се подсећамо светих у чијим се животима јеванђелско учење остварило.

{br}

Читању претходи молитва и певање Трисвете песме. Пошто се свештеник молио Богу да његов улазак (вход) у олтар буде вход светих анђела, то сада после входа слави Црква Господа трисветом песмом, којом га и анђели славе на небу, због чега се ова песма у старини звала и „анђеоском песмом“. За време певања анђеоске песме, свештеник у олтару седа покрај епископског престола (кад епископ служи он седи на престолу, синтроносу, и на тај начин символизује самог Господа, док свештеници који седе око њега символишу апостоле).

 

Потом ђакон позива на слушање прокимена, уводног тематског стиха, и на сâмо читање. Читање речи Божије један је од најстаријих елемената хришћанског богослужења. Оно је било обавезно још на молитвеним сабрањима у епохи Старог Завета. У I веку, „Писмо“ су за Цркву биле само старозаветне књиге. Али почетком II века њима су придружени и делови из „апостолских писама“, посланица. У данашње време, на Литургији се читају само новозаветни текстови. Најпре се чита одломак из „Апостола“, оног дела Библије који се састоји из Дела апостолских и Посланица. Апостол чита чтец, а Јеванђеље – свештеник или ђакон. Пред читање Јеванђеља пева се Алилуја. Рецитативно читање је древни обичај. Тако се читало или готово певало Писмо још у дохришћанским временима. Вероватно је и сâмо Јеванђеље изникло као књига, намењена за такво богослужбено читање. У старини, по примеру тумача Старога Завета, свештеник је говорио проповед, непосредно по завршетку читања Јеванђеља. Овај предањски обичај постепено замењује непредањско проповедање у време причешћивања свештенства.

{br}

Према овом делу који се састоји од читања, „чтенија“ Светог Писма, цео први део Литургије добио је назив „Литургија речи“, или „Литургија Јеванђеља“. Према црквеним Оцима, причешћивање (заједничарење) речју Божијом претходи причешћивању (заједничарењу са) телом и крвљу Христовим, а оба ова причешћивања јесу два начина нашег удеоничарења у Христу. Овај део носи назив и „Литургија оглашених“ јер су у старини оглашени, тј. они који су се припремали за крштење, присуствовали овом делу Литургије. За њих је јеванђелска поука, односно читање, чтеније, било од посебне важности.

 

По завршетку читања ниже се неколико јектенија – сугуба јектенија, на чије прозбе народ одговара троструким Господи помилуј, садржи молитве за Цркву, предстојатеља, народа, клир, за оне који приносе дарове. Потом се Црква моли за оглашене у посебној јектенији, да би их потом ђаконски возглас позвао да напусте богослужење. Оно што следи – Литургија Тајне, резервисано је само за посвећене, крштене. У старини су оглашени заиста напуштали Литургију.

 

Током молитве за оглашене, свештеник постепено отвара антиминс, припремајући на тај начин часни престо за пријем светих дарова. Други део Литургије, „Литургија Тајне“, или „Литургија верних“ започиње двема јектенијама и двема молитвама за верне. Пева се затим „Херувимска песма“ која позива присутне хришћане да – представљајући тајно херувиме, тј. упоређујући се тајно са херувимима и појући са њима животворној Тројици трисвету песму – одбаце сада сваку животну бригу, да не мисле ништа о имању, слави, уживању, него да достојанствено приме Цара {br}свих земаљских и небеских створења са оном чашћу којом га славе анђеоске чете на небу – појући Алилуја.

 

На крају првог дела Херувимске песме наступа свечани велики вход, вход са даровима, током којег се дарови са жртвеника преносе на часну трпезу, где ће бити освећени. Символички, вход представља улазак Христов у Јерусалим, страдање. Тада је Он дочекан песмом, а сада хор довршује појање Херувике. Символика постављања светих дарова на престо је врло развијена – само постављање представља распеће Исуса Христа на крсту, а сваки од сасуда је засебан символ: дискос – руке Јосифа и Никодима који су Га скинули са крста, путир – суд са крвљу која истиче из ребара, покривачи – погребна платна, воздух – стена на вратима гроба, тамјан – погребни мириси, часни престо и антиминс представљају гроб Спаситељев, а затварање двери и навлачење завесе – запечаћење гроба. Сви ови символи упућују на то да бескрвна жртва која се приноси на часном престолу не само да има исту снагу и вредност за верне као жртва принесена на Голготи, већ и представљају исту ту, јединствену, крсну жртву која је принесена и изнова се приноси за спасење света.

 

Све је припремљено за средишњу и најважнију литургијску молитву – молитву приношења, анафору. Остаје само да верни, сабрани у Христово име, пре него што узнесу молитву за претварање дарова, исповедају јединствену веру – читањем Символа вере, и да свештеници у име народа размене „целив мира“, у знак потпуног измирења пред наступајућим благодарењем – Евхаристијом. Молитву анафоре, „канон Евхаристије“, чита свештеник, а хор у име народа, у краткој, дијалошкој форми, одговара.{br} Овај дијалошки карактер анафоре, којим се подвлачи учешће целе Цркве у приношењу, умногоме је умањен тихим читањем молитава и продуженим химнама које покривају њихово трајање.

 

Заблагодаримо Господу – тим речима објављује свештеник почетак анафоре. Кратак, али суштински возглас позива на благодарење, на саму Евхаристију... Хор поје: Достојно је и праведно (клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој).

 

У то време свештеник у олтару чита захвалну молитву анафоре; у њој се прославља Творац, скривен у тајни, који је саздао свет и човека. Који ће узвести верне у небеску славу. Све створено – видљиви и невидљиви космос – слива се у општу осану: миријаде светила, небо и земља, планине и долине, цвеће и све што дише, људски род и зборови духовних сила.

 

Поново возглас: Победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи, и одговор народа – Свет, Свет, Свет, Свет Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе твоје; Осана на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама. Химна „Свет, свет...“ узета из виђења пророка Исаије (гл. 6), чула се још у општим молитвама старозаветне Цркве. Пажљиво је слушајући, ми, који стојимо сада у храму, као да се укључујемо у свечаност васељене, слушајући глас невидљивих сила, слушајући откуцаје срца свега створеног што се бесконачним током узноси ка подножју Безмерног и Неизреченог...

 {br}

Свештеник говори речи којима дарови које смо ми принели постају даровање самог Христа свима нама. Црква се, кроз анамнезу, сећа речи установљења Евхаристије: Примите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова, и одговара – Амин, тако јесте. Свештеник – Христос, наставља: А тако исто и чашу по вечери, говорећи: Пијте из ње сви: ово је крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова, Црква одговара Амин.

 

Ми смо на Тајној Вечери, у оном дому где се под покровом ноћи извршило закључење Новога Завета. Сам Исус стоји у том тренутку пред престолом. Свештеник подиже путир и дискос. Светлуца чаша благослова: „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све...“ Тело света, дело света, радост света. Тешки гроздови у винограду под бледим небом, златасто море пшенице. Тајна постојања, тајна живота. И у свему томе Бог...

 

Подигавши руке, свештеник узноси епиклезу – моли се Богу за ниспослање Духа на Цркву и на свештену трпезу, да Дух Свети дође и да учини „овај хлеб пречасним телом Христа Твога“ и вино у светој чаши „пречасном крвљу Христа Твога“, претварајући их, преизмењујући Духом својим Светим. Тајинство се извршило. Више нису просто хлеб и вино на престолу, они су – тајинска крв и тело Богочовека, који је дошао у свет. Олтар храма постаје истовремено и Сионска горница и Голгота...

 

За све то време хор поје евхаристијску химну: Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.

  {br}

Црква се у овим тренуцима присећа свих светих и њиховог молитвеног заступништва и моли се Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију, на шта хор пева прослављање Богоматере: „Достојно је ваистину блаженом звати тебе Бодородицу...“

 

Канон Евхаристије је завршен, све је спремно за даривање Бога људима, за заједницу Бога и човека – Свето Причешће. Стојећи пред самим Богом, Црква се обраћа директно Оцу – молитвом Господњом, Оче наш – моли се за Хлеб над-суштни, за божанску храну, за вечни живот.

 

Свештеник потом говори: „Светиње светима“. Према речима једног црквеног Оца: „Светиње су предложени дарови, који су примили Светога Духа. Свети сте и ви који сте се удостојили Духа Светога.“

 

Завеса се затвара. Свештеник раздељује агнец на четири дела, од којих један одмах погружава у путир. После тога он и ђакон приступају примању Светих Тајни. После певања „причасног стиха“ и читања молитава пред причешће, царска врата се отварају и свештеник са чашом излази на амвон. Он чита молитву Св. Јована Златоустог: Верујем, Господе, и исповедам... Припадајући Трпези Господњој, верни склапају крстообразно руке на грудима и изговарају своје име, причешћују се часним телом и крвљу Господа Исуса Христа.

  {br}

По завршетку причешћа, поју се захвалне песме – Видесмо светлост истиниту и Нека се испуне уста моја хвале Твоје, Господе. Благословивши народ, јереј по последњи пут износи Чашу, и сви се пред њом клањају. Свети дарови стављају се на жртвеник, антиминс се склапа, свештеник узноси захвалну јектенију. Показивање светих дарова народу символички представља последње показивање Исуса Христа ученицима, а подизање дарова са трпезе и враћање на жртвеник представља уздизање Господа на небо.

 

„У миру изиђимо“ – тим возгласом Литургија се завршава. Свештеник чита пред амвоном последњу (заамвону) молитву и врши „отпуст“ – општи благослов уз набрајање светих храма или празника. Верни прилазе свештенику како би целивали крст који се у време службе налазио на престолу.

 

 

Општи типик, стр. 52.

Мали типик, стр. 27-43.

Литургија са одговарањем

Литургија, Опште појање, стр. 165 – 425.

Литургија, Осмогласник