{br}{br}

Јутрења је богослужење дневног круга које се обично врши на почетку дана, ујутро. Служење јутрења везано је за почетке хришћанства. Описао га је још Плиније, витинијски проконзул, у свом писму императору Трајану између 111. и 114. године. Јутрење је почињало ноћу, јер су хришћани у старини очекивали да ћe се Други Христов долазак догодити ноћу.

 

Јутрења символише почетак и прве зраке хришћанства. На јутрењу благодаримо Богу што нас је извео из таме ноћи на светлост, што је уништио заблуду ноћи и просветио нас сазнањем истине и светлошћу добрих дела.

 

Као и осталe службе дневног круга, и данашње јутрење је монашког порекла, односно његов поредак врши се по монашком типику, уз скраћења у парохијској служби. (Монашко) јутрење је садржајем најбогатије богослужење од свих (монашких) богослужења. Јесте, наравно, и прилично сложено, па зато тачно његово вршење не захтева само време, него и познавање Типика и искуство. Скраћивања, која су била неминовна у парохијској пракси, непоправљиво су осиромашила ово богослужење. Могућности учествовања народа у појању на јутрењу су незнатне. Само тропар, који је свима познат, може да поје цела заједница.

 

Постоје три врсте јутрења:

1) недељно јутрење

2) велико јутрење или јутрење са полијелејем (у склопу празничног или свеноћног бденија)

3) свакидашње јутрење.

{br}

Најједноставнију форму јутрења представља свакидашње јутрење, док је најсложеније велико, односно јутрење са полијелејем. Најупечатљивије разлике између ових служби равномерно су распоређене на почетку, у средини и на крају службе. Главни елементи јутрења са полијелејем, који га разликују од свакидашњег, управо су полијелеј (у средини) и велико славословље (на крају), док свакидашње има више елемената на почетку.

 

После уводног возгласа на свакидашњем јутрењу, свештеник кади цео храм, изражавајући мирисом тамјана наше спољашње и унутрашње осећање и жеље да се и наше молитве уздигну ка Богу као тамјан. Чтец чита својеврсну „вињету“ – двопсалмије, или царске псалме (19. и 20. псалам). Свештеник се за то време у олтару, у скраћеној сугубој јектенији моли за народ. Овим молитвама Црква изражава праву природу своје службе, а то је служба за спасење целог света и свег народа.

 

Јутрење са полијелејем (у склопу бденија), започиње без возгласа, који позајмљује почетној служби бденија – вечерњу. Оно такође нема царски део, већ почиње од шестопсалмија.

 

На почетку дакле, великог јутрења, са певнице се разлеже анђеоска песма, витлејемска благовест:

 

Слава на висини Богу,

и на земљи мир,

међу људима добра воља (Лк. 2, 14).

{br}

У храму се гасе светиљке, да би полумрак погодовао молитвеној усредсређености. Започиње читање шест псалама (шестопсалмије), обичај наслеђен из јудејске праксе јеванђелског доба. Тама у храму подсећа на ноћ Рођења Христовог, у којој, кроз шестопсалмије – као да у оном часу када је чуо о доласку Спаситеља у свет – човек разговара са самим собом.

 

Први псалам (3) – то је вапај душе, растрзане бригама, која само у Небеском Оцу види своју наду; у другом псалму (37) човек исповеда пред Богом своју греховну немоћ; трећи псалам (62) је глас мистичке жеђи; четврти (87) – песма муке и надања; пети (192) – химна благодарења; шести (142) изражава победу над злом.

 

У средини шестопсалмија свештеник погнуте главе чита дванаест молитава у којима приноси Господу благодарење за то што нам је подарио дневну светлост и тражи за себе и своју паству разна духовна добра.

 

Као и вечерње, тако и јутрење започиње великом јектенијом којој претходи шестопсалмије.

 

После ње чује се пјеније – Бог Господ нам се јавио; благословен је Онај који долази у име Господње, Бог Господ је дошао на земљу, и ми Га сретамо оним истим речима које је изговарао народ на свечаном Његовом уласку у Јерусалим (Мт. 23, 39). Бог Господ је стих из 117. псалма, из којег су узети и стихови (припеви) на Бог Господ. Стихови 117. псалма имају месијанску црту и дају нам живо предосећање спасења. Према томе, Бог Господ, као и анђеоско славословље Слава на висини Богу, веома јасно одражава{br} литургијску тему јутрења – јављање Месије, долазак на земљу Сина Божијег.

 

У наставку, после тропара који се певају после Бог Господ (тропари на Бог Господ), читају се катизме, делови псалама који су се слушали седећи. Две катизме праћене су малим јектенијама и песмама у част празника – сједалним. Пошто се прочита покајни 50. псалам, прелази се на најважнији део јутрења – канон.

 

На свеноћном бденију после катизми следује свечано прослављање љубави и милосрђа Божијег, полијелеј. Полијелеј почиње певањем, састављеним из стихова Псалтира („Хвалите име Господње...“). После кађења целог храма поје се величаније светоме или празнику и чита се Јеванђеље, а затим присутни прилазе да целивају икону и Јеванђеље. У спомен братских трпеза које су биле праћене помазањeм мирисним маслом, епископ (или свештеник) описује јелејем знак крста на челу оних који прилазе икони празника.

 

На овом месту се умножавају и елементи специфични за недељно јутрење. То су тропари после непорочних, сједални, ипакој, степени антифони, као и поглавља, перикопе из Јеванђеља.

 

Током целивања иконе (или после 50. псалма – на свакидашњем јутрењу), хор је започео певање канона.

 

Реч канон означава правило, образац, тако да канони представља песму сачињену по утврђеном обрасцу. Канон јутрења састоји се из девет „песама“, које су састављене по {br}обрасцу девет библијских песама, са мотивима из Петокњижја, пророчких књига и Јеванђеља по Луки. Свака песма започиње ирмосом, краћом песмом која излаже тему, а завршава катавасијом (на празник), завршним ирмосом. Између њих су тропари. У складу са празником и временом црквене године, текст и мелодија се мењају.

 

Канон на јутрењу састоји се од неколико канона који се спајају у један, а различите врсте јутрења имају и различите поретке канона. На свакидашњем јутрењу читају се три канона, из Октоиха и Минеја (светоме дана). За понедељак су у Октоиху наведени покајнички и канон Бестелесним Силама, за уторак – покајнички и Јовану Крститељу, за среду и петак – Крсту и Матери Божијој, за четвртак – Светим Апостолима и Светом Николају. У суботу се као један од канона јутрења јавља канон престолном празнику храма. На недељном јутрењу чита се четири канона, а на јутрењу великих празника – два.

 

Читање канона на јутрењу подељено је у три дела. После 3, 6, и 9. песме чује се мала јектенија и кратке песме. После 3. песме канона изговара се сједални. После 6. песме бива кондак и икос. После 9. песме – ексапостилар или светилни.

 

Пре девете песме канона пева се позната „Песма Богородице“. Она је саткана из старозаветних псалама и прославља Бога, који је „скинуо силне са престола, и узнео смирене“ (Лк. 1, 46–55). Сваку строфу прати рефрен „Часнију од Херувима...“, као да одговара на предвиђање Деве Марије – „Од сада ће ме сва покољења звати блаженом“. На свакидашњем јутрењу се после 9. песме{br} обично поје Достојно је, након чега још следи мала јектенија и светилни.

 

Остало је да се пре краја јутрења отпевају хвалитни псалми, са стихирама на хвалите, односно – 148, 119, и 150. псалам, са припевима у виду не толико кратких песама на последњих неколико стихова. У овим псалмима се позивају сва жива створења и цела природа да хвале Господа: анђели, силе, сунце, месец и звезде, небеса, вода... Сваки стих ових псалама завршава се са алилуја – што на старојеврејском значи „хвалите Господа“, и отуда потиче њихов назив.

 

Последња битна разлика очекује нас пред сам крај јутрења. На свакидашњем јутрењу, после хвалитних стихира чита се мало славословље после којега се певају стиховње стихире у којима се прославља успомена тог дана или светих догађаја. У празничној верзији јутрења нема стиховних стихира, већ је завршетак обележен величанственим стиховима великог славословља.

 

Некада се јутрење на свеноћном бдењу завршавало свитањем. Тек што би се мрак ноћи разишао, предстојатељ би ускликнуо: Слава Теби, који си нам показао светлост! Сигурно је да је та молитва на изласку сунца постојала на самом почетку II века. Помиње је гувернер Витиније у свом извештају цару Трајану.

 

Нехотице замишљамо периферију античког града, стене, старе споменике, који се указују у предјутарњем сумраку, и гомилу хришћана који чекају излазак сунца. И ево над крововима кућа и над боровима блескају први зраци...

 {br}

Није ли се и Он тако јавио у свету, рекавши о себи: Ја сам Светлост свету?

Слава Теби који си нам показао светлост!

Све до данас у храмовима одјекује песма раних хришћана: Слава Богу на висинама... То је велико славословље, које се може назвати бисерним зрном целог чина јутрења.

 

Јутрење се завршава двема јектенијама и благосиљањем народа.

 

 

Општи типик, стр. 35.

 

Мали типик, стр. 11-25.

 

Јутрење са одговарањем 

 

Јутрење, Осмогласник

 

Јутрење, Опште појање, стр. 70-159. 

 

{br}

{br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br} {br}