1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Свето богослужење се врши у специјалној грађевини која је посвећена Богу и намењена да служи богослужбеним потребама Цркве, које одређују начин изградње те грађевине, распоред њеног простора, њено намештање и украшавање. Начином изградње, уметношћу, стиловима, развојем храма и свега онога што је са њим у вези бави се посебна наука - хришћанска археологија.

Пошто се у храму сабирају верујући који чине Цркву Христову, храм се још назива и "црквом". Ова реч потиче од грчког κυριακον (кириакон), што значи "дом Господњи", domus Dei. Тај назив позајмљен је из Светог Писма Старог Завета (Пост. 28,17,19,22). А од грчке речи κυριακον, променом слова "κ" у "ц" и ,, υу "е", настала је (словенска) реч "церков" (црква), која означава дом или храм Господњи.


Историјски развој

Хришћански храмови, као нарочита богослужбена здања, у значајнијем броју почели да се појављују тек након престанка гоњења од стране незнабожаца, то јест од четвртог века. Но, и пре тога хришћани су већ почели да подижу храмове, најкасније у трећем веку. Чланови прве јерусалимске хришћанске заједнице посећивали су старозаветни храм, али су се за савршавање Евхаристије већ састајали по домовима (Дап. 2,46), одвојено од јудејаца. Апостол Павле, у поздравима које упућује адресатима нрких својих посланица, често помиње такве, „домаће цркве“.

У епохи гоњења хришћанства од стране незнабожаца главно место богослужбених сабрања хришћана представљале су катакомбе, подземна гробља. Обичај сахрањивања мртвих у катакомбама био је прилично раширен у прехришћанској старини, како на Истоку, тако и на Западу. 

У паузама гоњења, које су знале да трају и по неколико деценија, а поготово после доношења Миланског едикта 313. године, којим је загарантована слобода вероисповести, Црква из катакомби прелази у храмове. Најпре су то мартиријуми, још увек везани за гробља, да би се потом, по угледу на многобожачке узоре и јудејске синагоге, формирала хришћанска базилика, као првобитна  форма храма. У раном периоду Цркве, налазимо још једну форму ранохришћанског храма – ротонду.

У византијском периоду, као периоду процвата како хришћанства, тако и хришћанске уметности, долази до обликовања специфичног византијског стила у црквеној архитектури. На Западу од средине средњег века доминира романски, а у касном средњем веку, готички стил, да би са модерним добом, црквена архитектура све више попримала световне облике – најпре кроз ренесансу а потом и барок и класицизам. Словенске земље имале су, у оквиру византијског стила, сопствене карактеристике и развој, тако да се у Русији развио „шаторски“, или „стубасти стил“, док у средњовековној Србији цркве осим  византијског, имају карактеристике и рашког и моравског стилаа, а цркве у приморју трпе западни утицај. Модерно доба оставило је трагове и у црквеној архитектури српских и руских храмова, који су претрпели утицаје ренесансе, барока и класицизма.

Двадесети век карактеристичан је по покушајима обнове византијског стила на Истоку и по потпуном отварању црквене архитектуре Запада за утицаје световних облика. Тако ћемо данас на западу наћи много храмова који мало по чему асоцирају на хришћанство, док је на истоку на плану црквене архитектуре византијска традиција извојевала победу. Остаје међутим много нерешених питања и изазова – од коришћења нових грађевинских материјала, преко заборављених тајни акустике, до употребе електричних звона.

Унутрашњост храма

Како архитектонска форма, тако и унутрашњост храма  отелотворују различите  елементе хришћанске сомволике. Сама грађевина, храм, црква, будући покривена кровом који подражава небо - кубе - представља символ света обновљеног и преображеног у Христу. Овоме доприноси и живописање храма, које чини опипљивим Христово присуство, Његово искупитељско дело, јединство и заједницу неба и земље, ликујуће и војујуће Цркве.

Унутрашњи распоред храма служи литургијским потребама Цркве и условљен је њима. На источној страни храма налази се свети олтар, са светом трпезом у средини за вршење свете евхаристије. Часна трпеза прекривена је покривачима, и на њој стоји богослужбено Јеванђеље. У олтарској апсиди, иза трпезе, налази се полукружни синтронос - који се састоји од епископског трона и седишта за свештенике. Са стране у олтару налазе се пастофорије – са леве стране проскомидија на коjој се припремају часни дарови, док се десно налази ђаконик, где се чувају свети сасуди, одежде, и литургијске књиге. Олтарски простор  првобитно је био одвојен од централног дела храма, односно простора где се сабира народ, једном ниском преградом која се постепено развила у висок иконостас који има троја врата која служе за комуникацију са осталим простором храма: царске двери које су у средини, и двоја споредна врата са јужне и северне стране. У западном делу храма налази се припрата (нартекс), односно улазни простор у храм, који је намењен за стајање катихумена и покајника. Нартекс је са лађом храма спојен централним вратима, такозвана „царска врата", и по једним вратима на бочним бродовима. Иако постоје бројни стилови у којима се граде хришћански храмови, сви они, у основним цртама, чувају ове основне архитектонске елементе.

Прелаз из олтара у лажу сачињава солеја, на чијој се средини уздиже амвон, узвишен подијум за литургијска читања и проповед. Са десне стране солеје се налази подигнут епископски трон, или игумански трон у манастирима, на коме епископ стоји у току служби, када не служи.

У лађи храма се још налазе певнице, и столови за појце и хорове, и за верни народ, тетраподи  за одређене иконе или икону наступајућег празника, свећњаци за паљење свећа, кандила испред икона и полијелеји за сразмерно осветљење простора.

Одвојено од централне грађевине храма, или спојено с њом, гради се крстионица, која је, међутим, у новије доба, из разлога крштења деце, замењена великом фиксном фиалом која је инсталирана у нартексу, или великом покретном посудом од метала. Сем крстионица, граде се још звоници, ризнице, исповедаонице, сале и друге   помоћне просторије.

Хришћански храм није окренут у правцу Јерусалима, како се то често мисли, него према истоку, ма на којој тачки света да се налази. За разлику од многобожачких хра-мова који су били окренути у супротном правцу (према западу), улазна врата хришћанског храма су окренута према западу, а олтар према истоку. Овакав положај хришћанског храма је условљен положајем који хришћани одвајкада заузимају приликом молитве, тако да заједница која се моли гледа у правцу изласка сунца, које је символ духовног Сунца, Господа Исуса Христа и Његовог славног другог доласка. О оваквом положају приликом молитве сведочи већ свети Василије Велики, као о неписаном и веома старом предању које се поштује {О Светом Духу, 27, 66).

У овом положају се сахрањују и мртви, што символизује молитвени став и очекивање доласка Господњег и васкрсења из мртвих. Насупрот томе, клир када се налази у синтроносу окренут је лицем према народу, што значи према западу, и тако су првобитно, силазећи са синтроноса, служили и свету литургију. Касније су и они заузели исти положај као и народ и служе окренути лицем према истоку, а леђима према народу.