Вечерњe је почетак, прво богослужења дневног круга и служи се увече, према јудејском рачунању времена, у којем дан почиње од вечери.
Смисао вечерња јесте захвалност за протекли дан и молитва за освештање наступајуће ноћи. Символички, вечерњe представља стварање света и бригу Божију за створења, човеков пад, изгнање из раја, али и долазак Спаситеља на свет и сву икономију спасења. У структури вечерња огледа се цела историја спасења – од стварања света до јављања Христа. У целини, њено последовање посвећено је Христу као „Светлости света“.
Као и остале службе дневног круга, вечерњe је монашког порекла, односно његов поредак уређен је монашким типиком. Врши се свакодневно и у парохијама, али са извесним скраћивањама због недостатка времена. Генерално, изоставља се катизма у радне дане, изостављају се стихови после „Господи возвах...“
Вечерње је богослужење које хармонично обједињује Псалтир и црквено песништво, читање и појање, учествовање свештеника и појање хора. Има, штавише, и читања из Старог Завета у празничне дане. Дужина богослужења је умерена, а поредак није компликован. Из тог разлога ни његово редуковање у парохијској употреби није било велико.
Постоје три врсте вечерњих служби: мала, велика и свакидашња. Будући да се велико вечерње, у саставу свеноћног бденија, служи у каснијим часовима, у време уобичајено за вечерње служи се мало вечерње. (Мало вечерње никада се не служи у парохијама). Свакидашње вечерње служи се у обичне дане када није предвиђено служење великог вечерња, односно свеноћног бденија.
Најуочљивије разлике између свакидашњег и великог вечерња су следеће: велико вечерње почиње кађењем и возгласом Слава светој..., певају се 103. псалам и Блажен муж, врши се вход, бива и литија у нартексу, а после стиховњих стихира благосиљају се хлебови (петохлебница).
Сам чин вечерња (у свакидашњој форми) започиње предначинатељним, претпочетним, 103. псаламом, који прославља Бога-Творца: „Благосиљај, душо моја, Господа! Господе, Боже мој, узвисио си се веома...“ Монументално, свечано, оно читавим својим склопом као да одашиље дисање природе, њену многообразност. Овде све: и пламен света – слуга Предвечнога, и ветрови, и горе и животиње у шумама, и коначно – човек, излазе „ујутро на дело своје“... Основно осећање псалма је благодарност и усхићење душе, која созерцава величанственост створеног света.
На свакидашњем вечерњу псалам се чита, а када га поју у навечерје недеље или празника, тада се отварају царске двери. Свештеник кади цели храм, и црква се испуњава миомирисом тамјана.
Одмах потом царске двери се затварају. То символички означава грехопад, којим је између човека и Бога подигнута преграда. Људи су се, у накнаду за то што су хтели да буду као богови, нашли у тами и, спознајући своје одступништво, призивају Творца у помоћ.
За време разлегања препочетног псалма свештеник тихо чита 7 светилничних молитви у којима се слави Бог који живи у неприступној светлости. Њихов назив подсећа на паљење свећа при доласку сумрака. Ово је и најава доласка „Светлости истините“, јединственог посредника за пало човечанство, Христа, којег символише свештеник.
Даље се разлеже велика јектенија – прва јектенија сваке службе. Ђакон изговара гласно молитве, по тематици сличне светиличним. Тај моменат се може упоредити с Адамовим плачем пред затвореним вратима раја.
Одмах после велике јектеније на вечерњу се чита обична катизма – група псалама која се слуша седећи – она која је одређена да се чита у дати дан седмице. Почетак читања Псалтира пада на почетак богослужбене седмице, због чега после недељног свеноћног бденија слушамо стихове псалама 1. катизме: Блажен муж. Блажен човек, који не иде на сабор неправедних... Јер зна Господ пут праведних и пут неправедних уништиће. Она није прва само формално, већ и по садржају – у њој се налазе месијански псалми, односно они псалми који могу да буду сврстани у пророштва или да буду повезани са Господом Исусом Христом и чином спасења људског рода, које је Он извршио на земљи.
Иза мале јектеније следе стихови 140. псалма, Господи возвах. Они Богу изражавају човекову тугу, жељу да му служи од свег срца. Уместо дарова на олтару он приноси Богу своје молитвено уздисање.
Господе, Теби завапих, услиши ме...
Почуј глас мољења мога...
Нека се уздигне молитва моја, као кâд пред Тобом,
Дело руку мојих – жртва вечерња.
Поново се врши кађење целе цркве и певају се стихире, химне које се односе на празник или светога тог дана. Стихире у суботу завршавају се догматиком, богородичним који посвећује у тајну јављања Богочовека у свету.
У време певања догматика започиње вечерњи вход или вход са кадионицом. Свештеник и ђакон са кадионицом излазе из олтара кроз северне двери. Вечерњи вход символизује Богооваплоћење, долазак Христа Спаситеља у свет, свештеник символизује Христа, ђакон – Јована Претечу, свеће – духовну светлост коју је Господ донео на земљу. Кадионица приказује наше молитве које се кроз посредништво Господа Искупитеља, као тамјан, узносе ка престолу Божијем. Вход изражава делом оно што догматик изражава речима. Вход је најсветији тренутак вечерња.
Као одговор на откривање тајне Богооваплоћења, хор почиње да пева изванредну древну химну Светлости тиха, једну од кључних песама вечерња, која потиче из II или III века. У њој нема никаквих молби, чак су похвала и
Потом следи читање из Старог Завета (паримије), коме претходи стих из Псалтира (прокимен, претходни). У наше време, паримије се читају једино пред велике празнике, али прокимен после входа увек се произноси. Вечерњих прокимена има седам, за сваки дан у недељи по један.
После прокимена и јектеније пева се још једна песма древне Цркве: Удостој, Господе, да се вечери ове сачувамо од греха... и следује четврта јектенија.
У навечерје великих празника (на великом вечерњу) за њом следи литија (од грч. „лити“ – усрдна молитва), обред наслеђен из манастирâ Палестине и Свете Горе. У старини се састојао од процесије ка светињама обитељи, која је касније замењена изласком у припрату (западни део храма). У светињама су се молили за живе и умрле, и затим се савршавала братска трпеза, пре које су освећивани хлеб, вино и уље. У савременој литији сачувало се само то освећење – петохлебница, чин благосиљања хлебова. У чину петохлебнице освећује се пет просфора, у спомен пет хлебова којима је Господ нахранио пет хиљада људи.
Између литије и петохлебнице (ако их има) поју се стихире на стиховње. Оне се називају тако зато што испред себе
После стихира на стиховње чује се молитва Светог праведника Симеона Богопримца: Сада отпушташ. Ова молитва најјасније одражава тематику вечерња – очекивање Спаситеља. Молитва Светог Симеона изговара се на крају службе и подсећа на најважнији тренутак у човечијој историји – окончање старозаветног времена и почетак времена новозаветног, на сусрет Старог и Новог Завета.
После Трисветог и Оче наш, пева се отпуститељни тропар, у којем се укратко излаже суштина прослављаног догађаја или похвала прослављаном светом.
На крају великог вечерња пева се Нека буде Име Господње благословено од сада и до века и део 33. псалма: Благосиљам Господа за сва времена. Завршава се благословом, без отпуста, пошто се наставља јутрењем. Свакидашње вечерње има велики отпуст.
