Литургија на којој се заједница причешћује претходно освештаним светим даровима. Зато се Литургија Пређеосвећених Дарова разликује од Литургије Светог Јована Златоустог и Литургије Светог Василија Великог по томе што на њој нема приношења (проскомидије) и освештања светих дарова (канона Евхаристије).

 

Литургија Пређеосвећених Дарова води порекло из првих векова хришћанства, али може се претпоставити да је њену коначну редакцију у писменом виду дао римски папа Свети Григорије Велики (590–604). Ова Литургија припада византијском литургијском типу. Поред овога, сачуван је и чин Литургије Пређеосвећених Дарова Светог Апостола Јакова.

 

Служи се само у дане Великог поста. Циљ њеног установљења састоји се од тога да се верни не лише могућности причешћа телом и крвљу Христовом у обичне дане Великог поста, када се по Типику потпуна Литургија не служи.

 

Литургија Пређеосвећених Дарова служи се током читавог Васкршњег поста, у сваку среду и петак првих шест седмица поста, у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, уторак и среду током Страсне седмице. Не служи се суботом и недељом током Великог поста, када се служе Златоустова и Василијева Литургија.

 

Свети дарови за Литургију Пређеосвећених Дарова освећују се раније, на претходној Литургији Светог Јована Златоустог или Василија Великог. Зато се, поред једног уобичајеног

агнеца, на проскомидији припремају још два или више агнеца (у зависности од тога колико Литургија Пређеосвећених Дарова треба одслужити). Припремљени свети дарови полажу се у нарочито за то одређени кивот („хлебоносац“), који обично стоји на светој трпези и ту се чува до дана када треба да се служи Литургија Пређеосвећених Дарова.

 

Чин Литургије Пређеосвећених Дарова састоји се из вечерња и Литургије (могло би се рећи да ово богослужење представља вечерњу службу после које следи причешћивање). Што се тиче служења ове Литургије увече (како је Типиком прописано), најновији обичај (њено служење ујутру) потпуно је потиснуо исправни древни поредак. Од времена турског ропства постепено је превладао обичај да се ова Литургија служи ујутру, са свим осталим богослужењима која јој претходе (полуноћница, јутрење, први, трећи, шести и девети час, изобразитељна). И даље је спојена са вечерњем, као што то одвајкада предвиђа литургијски чин, али само формално. Заслужују похвалу покушаји који се чине у последње време да се време њеног служења врати на вечерње часове, као што је некада било, јер би на тај начин целодневни пост задобио смисао.

 

Литургија почиње од обичног возгласаБлагословено Царство. Након њега се врши поредак вечерња: чује се почетни 130. псалам, пред царским дверима свештеник чита светилничне молитве. После читања 103. псалма изговара се велика јектенија, прва јектенија сваке службе, и поје се 18. катизма: „Ка Господу је свагда усмерена туга моја…“

 

За време читања 18. катизме врши се битно свештенодејство: пређеосвећени агнец се са престола, где се чувао у дарочуварци, преноси на жртвеник.

 

На почетку првог антифона свештеник вади из дарочуварке пређеосвећени агнец и полаже га на дискос.

 

За време другог антифона свештеник кади престо с агнецом.

 

За време трећег антифона свештеник, учинивши поклон до земље пред светим даровима, подиже дискос са светим агнецом и преноси га на жртвеник, улива у чашу вино с водом и прекрива свештене сасуде покривачима. У том часу је умесно извршити поклон до земље.

 

Након завршетка катизме следи појање „Господи возвах“ са Стихирама. На Литургији Пређеосвећених Дарова се свагда поје десет стихира. На „Слава, и сада“ отварају се царске двери и врши се вечерњи вход. У оним случајевима када се на Литургији Пређеосвећених Дарова чита Јеванђеље (у дане празника и у прва три дана Страсне седмице), вход се савршава Јеванђељем.

 

После „Светлости Тиха“ изговара се прокимен из Триода и читају се две паримије. У дане Свете Четрдесетнице прва паримија је свагда из Књиге Постања јер приказује човеков грехопад и његове погубне последице. Друга паримија се узима из Књиге Прича која приповеда о Божанственој премудрости, коју би требало да траже грешници који се кају, ако уистину желе да поправе своје грешно живљење.

 

После читања прве паримије изговара се још један прокимен и врши се свештенодејство које нема аналогије и паралеле у другим службама. Узевши обема рукама кадионицу и свећу на свећњаку и окренувши се ка западу, према народу, свештеник изговара: „Светлост Христова просветљује све“. Тим возгласом као да показује да су праоци и пророци, чији су списи управо читани, и још ће бити читани, били просветљени том истом Божијом светлошћу, која и сада, кроз Искупитеља који је њима објављен и који се јавио у свету, просветљава све. Они који се моле чине поклон до земље. Ово свештенодејство се историјски објашњава древном традицијом: на изласку оглашених из храма, њих су осењивали запаљеном свећом, као знамење благодатне светлости Христове, коју је требало да добију на светом крштењу на крају Великог поста (обично на Велику суботу).

 

Потом се чита паримија из Књиге Прича.

 

Надаље се разлеже чувени део Литургије Пређеосвећених Дарова: појање стихова 141. псалма са припевом на сваки стих: „Нека се уздигне молитва моја…“

 

По Уставу, чтец или свештеник, стојећи пред царским дверима, поје те стихове, а народ – припев после сваког стиха. Према томе, то појање је слично појању великог прокимена. У певачким књигама оно се тако и називало – „Велики прокимен“. За време појања „Нека се уздигне“, Устав одређује да се пада на колена.

 

Затим се савршавају велики поклони уз молитву Светог Јефрема СиринаГосподе и Владико живота мог“.

 

У дане празника на том месту службе читају се Апостол и Јеванђеље. Ако Јеванђеље није читано, следи обични поредак Литургије: изговара се сугуба јектенија, јектенија за оглашене и две јектеније верних.

 

Од средине крстопоклоне недеље за оне који се припремају да приме свето крштење за ову Пасху изговара се посебна јектенија.

 

На великом входу се наместо Херувимске песме поје посебна песма „Сада силе небеске с нама невидљиво служе: ево улази Цар славе, ево се Жртва тајна извршена приноси, с вером и љубављу приступимо, да будемо причасници живота вечног: Алилуја, Алилуја, Алилуја“.

 

За време преношења Божанствених Тајни чине се поклони до земље. У Уставу се говори: „Када се преносе Божанствене Тајне, сви људи поклоњење богодолично, и појци, ничице пали, Христу Богу у Тајнама Суштом творе, јер је извршено пређеосвећено“.

 

Потом се изговара молитва Светог Јефрема Сирина, уз три поклона до земље, и затварају се царске двери. Завеса се навлачи само до пола. Тај чин указује да се врши непотпуна Литургија.

 

Будући да на Литургији Пређеосвећених Дарова нема освећења дарова, након великог входа одмах следи припрема верујућих за причешће. Ђакон изговара ону исту прозбену јектенију која се изговара и на потпуној Литургији пред „Оче наш“. На њој се ђакон моли „За предложене и пређеосвећене часне Дарове“. Символа Вере нема, зато што се

већ чуо на изобразитељним. Даље следи „Оче наш“ и све остало по обичном поретку, као и на потпуној Литургији. Међутим, узношења Агнеца нема, јер је оно већ било на потпуној Литургији. Свештеник се само дотиче Хлеба са дубоким поштовањем и страхом Божијим, и објављује: „Пређеосвећена Светиња светима“. Пре тога се навлачи друга половина завесе.

 

Потом следи причешћивање свештенослужитеља. У то време се поје причасни „Окусите и видите, како је благ Господ: Алилуја, Алилуја, Алилуја“.

 

Затим се отварају царске двери и почиње причешћивање народа. Ђакон износи Свету Чашу с обичним возгласом: „Са страхом Божијим и вером приступите“, док хор наместо „Благословен који иде“ поје: „Благосиљам Господа за сва времена, похвала Њему је у устима мојим“.

 

На Литургији Пређеосвећених Дарова бебе се не причешћују зато што не могу да прогутају честицу тела Христовог.

 

За време причешћа, као и обично, поје се „Тело Христово примите“.

 

После свештениковог благосиљања „Спаси, Боже, људе своје...“ хор поје: „Хлеб Небески и Чашу живота окусите, и видите како је благ Господ, Алилуја, Алилуја, Алилуја“.

 

Надаље, уз возглас „Свагда, сада и увек...“ следи последње појављивање светих дарова и појање „Нека се испуне уста наша...“ Ђакон изговара обичну благодарну јектенију након причешћа: „Са страхом примите...“

 

Заамвона молитва Литургије Пређеосвећених Дарова је посебна, и започиње речима: „Владико Сведржитељу...“ У њој свештеник моли Бога да нас удостоји „да се подвигом добрим подвизавамо, пост да савршимо главе невидљивих змија да потучемо и неосудљиво да достигнемо да се поклонимо светом Васкрсењу“.

 

Народ поје: „Амин“, и „Да буде име Господње“. Потом се чује 33. псалам „Благосиљам Господа…“, па следе обична молитвословља која се изговарају на крају Литургије.

 

У Велику среду се после „Да буде име Господње“ чита молитва преподобног Јефрема Сирина: „Господе и Владико“ са три поклона до земље.

 

На отпусту се спомиње Свети Григорије Двојеслов, папа Римски и свети двају дана – прошлог и следећег. На пример, у петак ће се помињати свети чији је спомен пао у петак и у суботу. То је повезано са тим што вечерње, на којем се савршава Литургија Пређеосвећених Дарова, носи гранични карактер, завршава један богослужбени дан и започиње следећи.

 

 

Мали типик, стр. 55-58.

Литургија пређеосвећених дарова,
Опште појање, стр. 426-452